Историјат

На захтев рударске привреде Рударски институт (РИ) је основан 14. јула 1960. године, уредбом IV, бр. 452, Извршног већа Народне скупштине Републике Србије. Оснивачком акту претходила је иницијатива рударско-енергетских комбината Колубара, Костолац и Косово који су финансијским улагањем постали оснивачи РИ. Акцији су се придружили Рударско-топионичарски басен Бор, Рударско-металуршки комбинат Трепча, Средњобосански рудници угља Зеница, Рудник угља Алексинац, Рудник антимона Зајача, Ресавски рудници угља Ресавица, Рудник олова и цинка Шупља Стијена, Рудник угља Каменград и Рудник угља Боговина. Прикупљена финансијска средства послужила су као учешће код добијање банкарских кредита за изградњу зграде института, опитних хала, лабораторија, за набавку опреме и литературе. Формиране су лабораторије за полуиндустријска испитивања припреме минералних сировина, за геомеханику, чврста горива, за заштиту животне и радне средине и термотехничка мерења, и библиотека са више од десет хиљада наслова. Институт је за кратко време израстао у угледну научноистраживачку и пројектну институцију државног и ширег значаја. Припајањем Института за угаљ, крајем 1960. године РИ је имао 54 сарадника. Захваљујући наглом расту потреба и великом техничко-технолошком успону рударске привреде, пар година касније Институт је ангажовао преко 350 инжењера рударства, геологије, машинства, електротехнике, грађевинарства и геодезије, хемичара, физикохемичара, математичара, економиста и других високо образованих стручњака. Захваљујући кадровским и материјалним потенцијалима, и промишљеном вођењу, Институт је постао водећа југословенска и међународно респективна школа рударског инжењерства, расадник који је подарио бројне врхунске пројектанте, истраживаче, научнике, универзитетске професоре и носиоце најодговорнијих задатака у југословенском и српском рударству.

Мирко
Перишић

Мидраг
Петровић

Бранко
Јокановић

Ђура
Лешић

Бранко
Глушчевић

Опредељујући утицај на развој и подизање Института имали су проф. др Мирко Перишић, први директор – оснивач и стратег развоја и професори Рударско-геолошког факултета Универзитета у Београду Милорад Чича Петровић, Бранко Јокановић, Ђура Лешић и Бранко Глушчевић. Запажене доприносе развоју Института дали су и високо угледни стручњаци: Петар Обрадовић, др Ђуро Марунић, Радослав Рака Веселиновић, др Јанош Кун, Миливоје Макар, проф. др Драгиша Драшкић, проф. др Весна Јовичић, проф. др Бранислав Генчић, др Драгољуб Луне Митровић, проф. Борислав Спасојевић, проф. Иво Трампуж, др Бранко Капор, Блажо Ђукић, др Јефто Бралић, проф. др Гвозден Јовановић, др Љуба Спасојевић, Велибор Борко Качунковић, др Драгољуб Ћирић, др Милорад Јошић, Мирољуб Грбовић, др Драгорад Иванковић, др Иван Ахел, др Радош Танасковић, проф. др Јован Пејчиновић, проф. др Петар Милановић, Мира Митровић, др Чедомир Раденковић, др Радмило Обрадовић, др Душан Мршовић, др Милета Симић и др. Са распадом Југославије 1991. године распада се и југословенско тржиште истраживачких и креативних инжењерских услуга, а са увођењем санкција, НАТО бомбардовањем и тајкунском приватизацијом интензивира се урушавање економије земље и рударске привреде као њеног дела. У амбијенту свакодневне борбе за голи опстанак нестају потребе рударства за развојним пројектима. Све то веома негативно утиче, и РИ после тридесет година успешног рада и просперитетног развоја почиње да стагнира, долази до пада дохотка, осипања кадрова и других негативних последица. После 2000. године турбулентни транзициони процеси и приватизационе намере једне групе погоршавају положај и ситуацију у РИ. Ови трендови претећи нестајањем заустављени 2004. одлучношћу колектива, и РИ улази у период мирног и стабилног функционисања.
Колектив са око 100 запослених, са новим директором Драганом Дражовићем на челу, улаже велике напоре да обезбеди послове, побољша и стабилизује материјално стање, повећа личне дохотке и мотивише сараднике, ревитализује креативне потенцијале, акредитује три лабораторије (за геомеханику, чврста горива, заштиту животне и радне средине) и унапређује комуникациону инфраструктуру успостављањем нове рачунарске мреже. Покреће се и издавачка делатност, осавремењује лабораторијска опрема, уводи у рад високософистицирана беспилотна аерофотограметријска технологија и друга побољшања.

Одлуком Владе Републике Србије о изменама и допунама оснивачког акта, Рударски институт са потпуном одговорношћу Београд–Земун (Службени гласник РС 60/08) у јулу 2008. године мења правни статус и региструје се као друштво са ограниченом одговорношћу, чија је претежна делатност истраживање и експериментални развој у техничко-технолошким наукама. Након усклађивања делокруга рада са Законом о иновационој делатности, Рударски институт д.о.о. је 2. октобра 2009. године уписан у регистар иновационих организација код Министарства за науку и технолошки развој под бројем 110-00-65/2007- 01/1 као истраживачко-развојни центар.

Одлуком Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, Одбор за акредитацију научноистраживачких организација, бр. 660-01-00003/10 од 15. 10. 2019, Рударски институт д.о.о. Београд у Београду акредитује се као истраживачко – развојни институт у области техничко-технолошких наука – рударство и геологија, за обављање научоистраживачке делатности.